Победник

ФИЛИП ФИЛИПОВИЋ, НАЈБОЉИ ВАТЕРПОЛИСТА НА СВЕТУ, ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „НАЦИОНАЛНУ РЕВИЈУ”
Веровати у свој пут
Са четрнаест је ушао у први тим „Партизана”, са шеснаест у репрезентацију. Освојио све, већ два пута званично проглашен за најбољег на планети. Захвалан је нарочито онима који су му помогли да схвати шта у животу не треба постати. Недостаје нам, каже, пуна свест о вредностима онога што имамо. И осећај дужности да потомцима морамо оставити бар исто толико. Не чезне да у новој години понови успехе из старе, него да увек ствара нешто веће, другачије

Пише: Дејан Булајић
Фотографије: Архива саговорника

Ничега новог нема у томе што је 2014. протекла у знаку спортских успеха. Једноставно, спортисти се никада нису мирили са просечношћу. У времену које толерише медиокритете, они имају одлучности и снаге да докажу да им припада место међу најбољима.Ватерполисти су у том погледу поставили највише стандарде. Они знају како се осваја и како се брани освојено. У 2014. блистали су на свим репрезентативним пољима, у свим категоријама. Било је и очекивано да на крају године велики труд и остварени успеси буду посебно вредновани. Једно признање се, ипак, намеће као посебно – титула најбољег ватерполисте света, која је припала Филипу Филиповићу. Као и у многим претходним ситуацијама када су га сустизале награде, и ову је приписао колективу, у којем је блистао.
– Дугогодишњи рад и безрезервна подршка саиграча су и овога пута били есенције успеха. Не волим да ико помисли да је ово признање само моје и да нема огромне заслуге у мојим саиграчима и тренерима, и у клубу у којем сам играо и у репрезентацији. Једноставно, то је законитост екипних спортова и драго ми је да то могу да истакнем.
Филип је други пут добио ово признање. Има ли разлике у осећају, сада и пре неколико година?
– Осећај задовољства је исти. Добијањем овог признања по други пут, осећам се испуњеније него што је то било 2011. Ваљда сам сада и свеснији о каквом се признању ради. Али, једини начин да останем на овом нивоу јесте да се понашам као да се ништа није десило и да сваког следећег дана устајем са истом жељом и мотивом за новим доказивањем.
Ова година је заиста била веома успешна, посебно на репрезентативном плану?
– Сматрам да је могла бити ништа мање успешна и на клупском плану, само да је било мало одговорнијих људи у самој организацији. Пропустили смо шансу, а питање је да ли ће се слична икада више указати „Радничком”. На жалост, мислим да челни људи клуба тога ни данас нису свесни. Што се тиче репрезентације, све је јасно. Три изазова, три освојена трофеја – Европско првенство, Светска лига и Светски куп. Српски спорт не памти овако успешну генерацију. Како другачије назвати успех ватерполо репрезентације, у околностима у каквима ми радимо и живимо, него чудо!? Неки би се одавно окренули и отишли. По томе је, између осталог, посебна ова генерација, коју чине сјајни људи и врхунски спортисти.

МНОГО ВИШЕ ОД ЛЕПИХ ЖЕЉА

Не можемо да не уочимо слабо функционисање савеза, недостатак средстава, дугове према репрезентативцима, тешку ситуацију у клубовима, а репрезентација бележи сјајне резултате?
– Уверен сам да поједини људи у савезу имају најбољу намеру да се сви проблеми, дуговања и комплетна ситуација у нашем спорту најзад поправи. Али понекад жеља и добра намера нису довољне...
Докле ће моћи тако? Прети ли опасност да у догледно време све стане?
– Сваке године се боримо да задржимо свој углед и позицију, и у спорту и у друштву. Није реално да се у бескрај иде са све већим проблемима, и тога смо и ми свесни. Потребне су нам особе чији ће се резултат рада коначно видети, а и осетити. Јер, уколико остане ситуација каква је сада, заиста немам светла предвиђања за будуће момке, који тек долазе на велику сцену.
Да ли се довољно поштују резултати ватерполиста, у јавности, медијима и посебно међу онима који утичу на општи развој српског спорта?
– То је веома тешко питање и потребно је да га раздвојимо на два одговора. Медији и јавност помно прате ватерполо, у оној мери у којој ми можемо донети неку популарност њима, а и нама самима. Када нема обостраног интереса, нема ни заступљености. Што се тиче људи који се брину за развој српског спорта, мислим да тренутно немају ни средстава ни могућности да се иоле осврну на ватерполо, као једини спорт који увек доноси медаље са свих великих такмичења. Надам се да ћемо као земља изаћи ускоро из кризе и да ће наш ватерполо, као најтрофејнији спорт, дочекати оно што заслужује. На пример, свој национални тренажни центар.
Један си од оних који могу да дешифрују карактерологију шампиона. Како је објаснити?
– Различити су ставови у вези са тиме, али ја бих пре свега истакао велики рад, посвећеност, подршку најближих људи и добру атмосферу. Интелект можда и не мора бити одлучујући за успешност, али за највише циљеве је пресудан.
Колико је стрпљења требало док се не стигне до врха? Да ли је икада помислио да превише даје спорту и да би у нечему другом могао да се докаже?
– Највише стрпљења трошимо управо у овим годинама кад смо свесни свега у друштву и спорту, а ипак не можемо ништа да променимо. Или су те промене скоро невидљиве. Док смо били млађи, стрпљење баш и није било наш заштитни знак, али то иде некако са годинама. Све се стиче са искуством.

РАДОСТ У НОВОМ ДАНУ

Спорт му је пружио прилику да одраста на посебан начин, да стекне нарочито васпитање и карактер.
– Све што дугујем за своје детињство и стасавање у човека какав сам данас, дугујем својим родитељима и спорту. У последњих десетак година вероватно сам више времена провео са екипом и репрезентацијом него са породицом, па је јасно да је највећи утицај на мене имао ватерполо и људи са којима сам делио те тренутке. Дугујем захвалност свима онима који су ме извели на прави пут и указали ми на све оно што у животу не треба постати, ни прихватити. Они су ми олакшали многе одлуке и изборе.
Чини се да се већ дуго нико као спортисти није борио за позитивну афирмацију Србије.
– Није, нити ће! Само спортисти се боре свим срцем, безусловно и без остатка, и то сви у свету јасно виде. Такви су и плодови.
Шта би волео да од стечених искустава примени у својој земљи?
– Много. Можемо још много да научимо од других, а пре свега како је мало потребно за весеље и радост. Свет није хладно и негостољубиво место. Тако га доживљавају само појединци, који се на тај начин лакше мире са сопственом судбином.
А да промени?
– Однос људи према сопственом добру. Веома смо немарни у томе. У сваком од нас мора да доминира свест да сутра долазе нове генерације и да смо обавезни да им сачувамо садашњост и обезбедимо мало лепшу будућност.
Волимо ли и поштујемо ли своју земљу како треба и колико треба?
– Не, на жалост. Ми просто заборављамо да је она неодвојиви део нашег идентитета, што је савремена тековина читавог света. Желео бих да се на том плану нешто озбиљно промени у наредном периоду. Ако не на лак, можда и боље на тежи начин. Утолико ћемо више ценити то искуство. Можда нам је такав пут зацртан као народу.
Година за нама је заиста била изузетна у Филиповом животу. Не само да су се смењивали сјајни спортски резултати, већ је пре неколико месеци постао и отац. О свом приватном животу не жели да говори, настоји да га сачува од банализације која се данас неоправдано назива јавношћу. Ипак, више пута је истицао да му породица много значи као поуздан ослонац у животу.
– За сваког човека здрава породица је једини искрени и прави ослонац кроз живот. Са таквом подршком лакше се могу пребродити и најтежи изазови.
У чему ће будући нараштаји проналазити радост, осим у победама њихових спортских љубимаца?
– Не мислим да је спорт једини прави пут. И није једини начин да неко осети задовољство оним што ради. Неко налази радост у новом дану, неко у уметности, неко у природи. Битно је само да нас за оно што радимо, или у чему учествујемо, везује искрен осећај и да му се потпуно предајемо.
Хоћемо ли на крају старе године пожелети да се она по резултатима понови и у новој?
– Не. Не гледам на то тако. Ни успех није исти ако се понавља. Желим да стварамо нешто веће, другачије. Нека свака година буде посебна. А ми ћемо се трудити да буде боља и успешнија.

***

Лепа необјашњивост
– Многи су се трудили да објасне феномен српског ватерпола и у томе нису успели. Мислим да га не треба објашњавати. Можда је најбоље оставити га као и до сада. Најлепше ствари су оне необјашњиве.

***

Предност леворуких
– Леворуки су увек значајни, тако је у свим спортовима. Не желим да кажем да смо битнији од других, али, баш зато што нас има мало, велика је предност имати једног или двојицу леворуких у екипи.

***

Драгоцености, донете и дате
– Спорт је животно путовање које се, на нашу несрећу, рано завршава. Не знам спортисту који по окончаној каријери није изјавио: „Ех, да је само трајало још коју годину!” Захваљујући спорту обишли смо цео свет, упознали разне цивилизације, друге културе. Неке од обичаја смо  прихватили и применили у нашим животима. То је непроцењиво богатство које смо донели са собом. И ми смо ширили свест о нашој земљи и народу, о ономе чиме се поносимо. Као амбасадори наше земље сигурно смо подигли свест у свету каква је Србија заиста.

***

За сваки камен земље Србије
– Србија је моја земља и сматрам да је сваки камен у њој од посебног значаја. Треба само подићи свест људима, да научимо прво да ценимо наше, да бисмо разумели и усвојили оно што имају други, а могло би нам бити од користи. Трудим се да сваког дана све више ценим оно што имамо, а већ сада сам свестан да имамо и више него што нам је потребно.

***

Сигурно здрав избор
– Одрицања су за све потребна. Без њих нема ни слатког задовољства после свих напора који се претварају у радост победе. Можда савремени цивилизацијски услови више намећу потребу за комфорним стилом живота, али ја ипак мислим да се деца у свету све више окрећу спорту, јер то је један од сигурних здравих избора.